ТЕШКО ДА ЋУ ИКАД ВИШЕ У УЧИОНИЦУ: Наставник из Бачке Паланке, којег је претукао бивши ђак, за “Новости” – Шта ћу са овим ранама на души?

ЈОШ сам отечен, стављам облоге и пијем лекове. Када убоји мало спласну, мораћу код лекара на контролу. У петак по подне изашао сам из болнице, и ево ме сада код куће. Не знам шта да кажем и мислим о овоме што се десило на радном месту. У октобру би требало да одем у пензију, и не верујем да ћу се до тада враћати у учионицу. Физичке ране ће проћи, али шта је са онима на души?

Овако за “Новости” говори Слободан Зорић, наставник практичне наставе у бачкопаланачкој Техничкој школи “9. мај”, кога је прошле среде, 8. маја, под школским кровом, физички напао и тешко повредио малолетни М. Б., иначе бивши ђак те школе.
Зорић не пристаје да се слика, једва и говори.

• Док сам се пењао на други спрат према кабинету, било је око пола два, на подесту пре спрата, испред мене су пале мале маказице за нокте – препричава нам наставник Зорић шта се дешавало пре него што је нападнут. – Били су ту ђаци другог разреда, али тог ученика нисам одмах приметио међу њима. Чекали су да откључам учионицу. Подигао сам маказице, и ушли смо. На моје питање ко је бацио маказице, нисам добио одговор, сви су ћутали, оставио сам их у фиоку.

Час је, према Зорићевим речима, почео уобичајено, уписао је ко је одсутан и почео предавање, када се у учионици зачуло мјаукање. Наставник је прекинуо са лекцијом и упитао ко то ради, али је и ово његово питање остало без одговора. Тада су у његовом правцу, према катедри, полетели смотуљци папира.

• Прекинуо сам час, рекавши им да изађу из учионице, и да ћу обавестити њиховог разредног старешину, али ме нису послушали – казује Зорић. – У дну учионице сам тада уочио бившег ђака, чучао је у задњој клупи. Подигао сам његову торбу, која је била поприлично тешка, отворио сам врата да изађе, и тада је кренуо према мени као да жели да се кошка, узео је торбу. Испружио сам руку, говорећи му “немој тако”. У десној руци држао је своју торбу. Сада мислим да је у њој била коцка бехатона са оближњег градилишта, и да је због тога била тешка. Ударио ме је њоме, ја сам се онесвестио.

Док је наставник тако беспомоћно лежао на поду, како је касније чуо шта су ђаци испричали, бивши ученик га је шутирао ногама. Када се освестио, био је сав крвав.

Не знам шта да кажем – говори наш саговорник. – Рођен сам у школи, отац ми је био просветни радник, цео живот сам провео у школи, и сада, пред крај радног века, да ми се овако нешто догоди. Од детета. У тој школи сам провео 26 година, и са свим колегама сам у добрим односима.

Трудио се наставник, иначе отац нашег прослављеног репрезентативца у кајаку Миленка Зорића, освајача сребрне медаље на Олимпијским играма у Рију, да и са ђацима гради коректне односе.

• И сам сам родитељ, имам двоје одрасле деце и петоро унучади, настојао сам да моју децу изведем на прави пут, упркос избеглиштву и свим недаћама – каже Зорић.