текст преузет са www.masina.rs
Студенти у блокади и пет синдикалних централа су најавили заједнички протест поводом Међународног празника рада. Првог маја у 14 часова испред Владе ће бити истакнути конкретни захтеви за промену радног законодавства у Србији на чему су синдикати радили заједно са студентима.
Овог Првог маја бисмо по први пут у Србији могли да видимо протест на који ће заједно изаћи свих пет синдикалних централа. Најзаслужнији за ово су свакако студенти у блокади чије су активности претходних месеци промениле друштвени контекст на шта ни синдикати нису могли да остану неми. Након низа састанака радних тела синдиката и студената и усаглашавања око заједничког рада на конкретним изменама Закона о раду и Закона о штрајку дошао је и тренутак да се изађе удружено на улицу.
Бољи повод за то, од Првог маја – међународног празника рада, не постоји, а наши саговорници су сагласни да ово удруживање и заједнички наступ на провомајском протесту могу бити прекретница и за студентски и за раднички покрет.
Првог маја ће синдикати на различитим локацијама организовати своје претходно најављене традиционалне скупове у чему ће им се придружити и колоне студената које ће долазити из различитих праваца ка центру Београда. Сви они, као и грађани, ће се према најавама наћи у 14 часова испред Владе Србије где ће бити одата пошта настрадалима у паду надстрешнице у Новом Саду, након чега се очекују обраћања представника студената и председника синдиката.
Студент Биолошког факултета и члан Радне јединица за радничка питања студената у блокади, Рашко Караман за Машину је рекао да су они још у раним фазама свог деловања препознали значај радничке класе у борби за системске промене.
„Ми смо врло брзо ступили у комуникацију са синдикалним и несиндикалним организацијама радника са којима смо остварили сарадњу и испитали могућност заједничког деловања. Било нам је јасно да је њихов положај у друштву изузетно лош, а да је средство којим би се они за њега борили потпуно обесмишљено. Узрок за овакво стање налазимо у проблематичном Закону о раду и Закону о штрајку“, рекао је Караман за Машину.
У складу са овим ставом студенти су иницирали заједнички састанак са свим синдикалним централама и формирање радне групе правника која би се позабавила изменама ових закона. Идеја је била да се синдикати усагласе око измена и да се за њих изборе у друштвеној клими коју су створили студентске блокаде и протести.
Први мај је значајан датум како за раднички, тако и за студентски покрет. Тада обележавамо празник рада али и 6 месеци од трагедије у Новом Саду.
„Ово је прилика да јавно покажемо спремност ка заједничком деловању али и да представимо учинак радне групе правника. Почетком ове недеље организовали смо састанак са председницима синдикалних централа на којем смо договорили организовање заједничког скупа 1. маја у 14х испред Владе. Истог дана, пре ове акције, синдикати ће организовати и појединачне скупове које су већ пријавили и за које су обезбедили логистичку припрему, а студенти ће организовано доћи да их подрже“, каже Караман за наш портал.
Скуп 1. маја је, како су најавили студенти, само почетак активнијег укључивања синдиката у борбу за системске промене. Они ће тог дана упутити заједничке захтеве Влади, док су, опет према најавама студената, на заједничком састанку синдикати исказали јасну спремност да радикализују своју борбу уколико се захтеви не испуне.
90% запослених нема плату за живот
Протести синдиката у Србији нису чести, подсећа Владимир Симовић, координатор програма за радна права Центра за политике еманципације, који истиче да је баш зато важна свака прилика у којој је могуће осветлити положај радника и радница – самим тим је и протест 1. маја важан.
„То је дан када треба изнети у јавност конкретне захтеве за поправљањем тренутног стања, а оно је јако лоше. Плате су ниске, 90% запослених нема плату за живот. Радно време далеко надилази законом гарантовано. Србија се традиционално налази у самом врху европских земаља по броју радних сати које запослени проводе на послу. Стандарди безбедности и здравља на раду нису адекватни. У Србији у просеку једном недељно неко изгуби живот на раду, а за то готово никада нико није одговарао. Злостављање на радном месту је свеприсутно, а синдикално организовање је саботирано. Проблема је превише. Послодавци се према радницима и радницама пречесто односе као према потрошним ресурсу. Такво стање је неодрживо“, сматра Симовић.
Наш саговорник верује да су студенти добро лоцирали „вероватно и најважније савезнике“ – раднике и раднице. Јел, наш саговорник верује да се без синергије радништва и постојећег студентског покрета тешко било шта у нашем друштву може променити.
„Сада имамо ситуацију, први пут после јако пуно времена, да синдикати удружују своје капацитете. Мислим да то не би било могуће, на овај начин, да није студентског покрета који ужива велики поверење у народу. Тај легитимитет студенти су искористили да синдикате доведу за исти сто. Најављена заједничка борба за измене Закона о раду и Закона о штрајку више није само декларативна већ се манифестује и у виду најаве првомајског протеста. То нам даје наду да се ствари одвијају у добром правцу“, рекао је Симовић за Машину.
Окупљање иде директно потив основне стратегије владајуће гарнитуре
Да је заједнички изласак студената и синдиката на првомајски протест веома значајан догађај слаже се и др Нада Секулић, редовна професорка на одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду, која је са нама поделила више разлога зашто је тог става.
„Један од њих је што до сада нико није успео да окупи заједно пет највећих синдиката у Србији који међусобно имају доста размимиолажења. У том смислу, ово окупљање има потенцијал укрупњавања радничког организовања, сто је важан, а по свој прилици и основни предуслов да би Закон о раду уопште могао да се промени и то удруживање свакако не радује владајуће структуре у друштву, које су се од пада Милошевића систематски стављале на страну послодаваца умањујући права радника, у циљу омогућавања брже приватизације и привлачења нарочито страног капитала. Дакле, такво окупљање иде директно потив основне стратегије владајуће гарнитуре у погледу начина како Србија треба да се развија, па је дефинитивно потребан удружен притисак свих синдиката“, сматра Секулић.
Као други важан разлог она истиче да се овим удруживањем шири фронт друштвеног отпора у актуелној побуни студената и грађана против коруптивног режима и непоштовања закона.
„То је вероватно оно што би власт могло највише да забрине, јер је њихово главно упориште до сада било то што није дошло до отпора у институцијама изван универзитета и сектора образовања. Ако би се придружили радници, усуђујем се да кажем, ова власт би дефинитивно пала и то веома брзо“, каже Секулић за Машину.
Ипак, наша саговорница истиче да остаје питање колико синдикати могу масовно да мобилишу своје чланство за шире друштвене проблеме.
„Радници су најспремнији да штрајкују због конкретних ствари које се тичу њхове непосредне егзистенције. То је сада питање од ‚хиљаду долара‘ – да ли су студенти успели довољно да мотивишу грађане широм Србије да се ангажују и кроз штрајкове на својим радним местима, а не само кроз прелепе дочеке студената и кроз протесте на улицама који, као што видимо, мада брину власт, не могу да промене коруптивни систем већ пет месеци, при чему је репресија све очигледнија“, сматра Секулић.
Трећа важна ствар у првомајском удруживању је према професорки Филозофског факултета то што она показује да студенти траже нове стратегије борбе, „свесни да све оно што је до сада урађено, а што је само по себи изузетно значајно без обзира на све што ће се надаље дешавати у друштву, није дало жељене резултате – власт неће испунити захтеве студената, јер то једноставно значи не само да губе власт, већ и да ће многи од њих завршити у затвору и остати без предаторски стечене имовине“.
Удруживање поводом Првог маја о којем говоримо је значајно и са аспекта синдикалне борбе, а Секулић верује да би синдикати могли да ојачају своју позицију у односу на послодавце и државу уколико би успели да одрже међусобни дијалог и јединствени фронт.
„Мислим да је веома важно што се синдикати буде и што наступају као актери ширих друштвених промена, а не само непосредних егзистенцијалних интереса везаних за конкретне ситуације на конкретним радним местима. До сада они нису били у тој позицији и њихови партнери су били ‚вертикално‘ постављени – држава или послодавци, који су их заправо контролисали или поткупљивали. Ово је сада хоризонтална веза у којој таква врста управљања не постоји и то је веома добар знак“, каже Секулић за Машину.
Она верује да би довољно снажан притисак, уз захтев за променом посебних одредби у Закону о раду, и инсистирање на увођењу и спровођењу колективних уговора (данас је свега око 20% радника има колективне уговоре) сигурно довели до помака, поготово у, како каже, ситуацији у којој гарнитура на власти мора да се бори на више фронтова, „те су онда спремни негде да попусте да би ојачали своје позиције на неком другом месту где су ослабљене“.
Проблем види у томе што је до удруживања дошло након пет месеци исцрпљујућег отпора.
„Да се то удруживање радника и студената десило на почетку, ми бисмо данас вероватно већ имали нове изборе, а не само избор нове владе сличне претходној. У сваком случају, верујем да су ови процеси незаустављиви, само је питање колико брзо ће се одвијати. Србија је почела да се буди и тај процес буђења ће се извесно наставити. Кад се ујутро пробудите широко отворивши очи, немогуће је да преспавате дан који долази“, закључује Секулић.
М.М
Оставите одговор