Пад резултата на завршном испиту из српског језика отворио је питање стварног квалитета образовања и оправданости великог броја одличних ученика и вуковаца. Председник Форума средњих стручних школа Милорад Антић оцењује да је инфлација оцена један од највећих проблема српског образовног система и поручује да је крајње време да се успостави одговорност на свим нивоима.
Форум средњих стручних школа упозорио је у свом саопштењу поводом резултата мале матуре да пад просечног броја поена из српског језика не сме да остане без реакције и озбиљне анализе. Како наводе, овакви показатељи захтевају отворен разговор о квалитету наставе, критеријумима оцењивања и одговорности свих учесника образовног процеса.
Председник Форума средњих стручних школа Милорад Антић сматра да резултати завршног испита потврђују оно на шта део стручне јавности годинама указује – да постоји озбиљан несклад између школских оцена и стварног нивоа знања ученика.
„Ако имате готово један поен мање у односу на претходну годину, то није нешто што може да се занемари. То је озбиљан пад и озбиљан сигнал да нешто у систему није добро“, каже Антић.
Велики број вуковаца, а слаби резултати на проверама знања
Посебно проблематичним оцењује чињеницу да у појединим срединама број вуковаца и одличних ученика расте, док резултати на екстерним проверама знања не прате такав тренд.
„Имате ситуацију да је сваки пети ученик вуковац, а да резултати показују знање које је на нивоу двојке или слабе тројке. То значи да постоји огромна разлика између оцена које се добијају у школи и знања које ученици заиста поседују“, наводи он.
Према његовим речима, таква појава указује на инфлацију оцена и праксу поклањања успеха који није заснован на реалним постигнућима ученика.
„Оцена мора да буде одраз знања. Ако ученик не показује ниво знања за одличну оцену, онда она не сме да буде уписана само зато што је то некоме у интересу.“
Родитељи врше притисак, али наставници сносе одговорност
Говорећи о узроцима инфлације оцена, Антић сматра да значајну улогу имају родитељски притисци на школе и наставнике.
„Родитељи често траже више оцене за своју децу, позивају се на инспекције, познанства и различите везе. Таквих ситуација има много и оне представљају велики притисак за наставнике“, каже Антић.
Ипак, додаје да највећа одговорност не може бити пребачена само на родитеље.
„На крају наставник даје оцену. Ако пристане да упише оцену коју ученик није заслужио, онда и сам сноси део одговорности за стање у образовању. Не можемо говорити само о притисцима, а да не говоримо о онима који на те притиске пристају.“
Он сматра да би директори школа, стручни активи и надзорне службе морали озбиљније да анализирају разлике између школског успеха и резултата које ученици остварују на екстерним проверама.
„Ако имате генерацију са великим бројем одличних ученика, а резултати на тестовима су слаби, онда мора да се постави питање зашто је то тако. Неко мора да анализира узроке и да преузме одговорност.“
Као један од могућих начина за смањење субјективности у оцењивању, Антић предлаже чешће заједничке провере знања на нивоу стручних већа.
„Зашто наставници не би међусобно проверавали знање ученика? Може да се направи заједнички тест за све школе или за све разреде одређене школе, па да га прегледају колеге. Тада би се много јасније видело какво је реално стање знања и смањио простор за поклањање оцена.“
Без поштовања наставника нема ни квалитетног образовања
Антић сматра да се проблем квалитета образовања не може посматрати одвојено од положаја наставника у друштву.
„Наставник мора да буде најважнија фигура у школи. Док год није тако, тешко ћемо решити проблеме који постоје у образовању“, наводи он.
Посебно указује на чињеницу да искуство наставника није довољно вредновано.
„Није исто када у учионицу уђе неко ко ради неколико година и неко ко иза себе има три деценије рада. Знање и искуство морају да буду много више цењени него што су данас.“
Према његовом мишљењу, образовни систем мора да врати ауторитет наставницима, али и да успостави јасне критеријуме и одговорност.
„Не можемо стално да причамо о одличним резултатима, а да истовремено имамо слабе показатеље знања. Морамо да будемо искрени према себи и да видимо где се заиста налазимо.“
Антић упозорава да поклањање оцена не доноси корист ни ученицима ни друштву.
„Деци не помажемо тако што ћемо им дати оцену коју нису заслужили. Помажемо им тако што ћемо их научити да се знање стиче радом и да успех мора да буде заслужен.“
Због тога, закључује он, резултати мале матуре треба да буду повод за озбиљну расправу о стању у образовању, а не само још један статистички податак који ће брзо бити заборављен.
„Морамо да станемо и да кажемо стоп поклањању оцена. Тек када будемо имали реалну слику знања ученика, моћи ћемо да говоримо о напретку образовног система“, закључује Антић.
- Извор: masina.rs
- Аутор: A. Đ.
Leave a Reply