Док је за време старе Југославије на зидовима школа, изнад табли, висио друг Тито, последњих пар деценија то централно место у учионицама заузимали су углавном наши велики просветитељи и историјски битне личности за развој образовања у Србији – Свети Сава, Вук Караџић или Доситеј Обрадовић. Ипак, времена су се, чини се, променила, па су сада те битне позиције у школама углавном празне, прича нам председник Форума средњих стручних школа, Милорад Антић, а који је током посета бројних школа имао могућност да се увери у то што нам говори.
Како нам Антић објашњава на почетку разговора, приликом посета образовних установа широм Београда, али и даље, Милорад је у школама приметио да слике и портрети истакнутих личности и личности на које би наши млади требало да се угледају данас још само постоје по зборницама или ходницима, док су места изнад табли сада често празна, па уместо Светог Саве или Вука Караџића стоје само бели зидови.
“У нашим школама, како у учионицама, тако и у зборницама, не постоји строго дефинисана пракса истицања портрета историјских или културних личности, те је визуелни идентитет школског простора углавном сведен. Најчешћи, а неретко и једини портрет који се може видети јесте лик Светог Саве. Он се у зборницама обично нађе поводом прославе школске славе, након чега слика остаје као трајни део инвентара. У основним школама се понекад може срести и Вук Караџић, али у средњим школама су зидови углавном празни. Недавно сам посетио школу у Аранђеловцу где у зборници није било апсолутно никаквих обележја те врсте. Сматрам да би простор требало оплеменити истицањем позитивних примера из наше културе, уметности, науке, па и револуционарне историје. То су личности које би ученицима и запосленима требало да служе као морални и интелектуални компас”, прича нам Антић.
Истиче и како је изричито против било каквог истицања портрета председника држава, лидера политичких партија или било каквих симбола дневне политике у образовним установама.
“Школа мора остати простор културе и знања, а не политичке иконографије. Моје чврсто уверење је да би школски простор требало да буде директна инспирација ученицима, што се најбоље постиже кроз јасну идентификацију са великанима науке и уметности”, наставља наш саговорник Антић.
Присетио се он и какво је некада стање било у српским школама, као и шта је тада “висило” по различитим кабинетима.
“Сећам се времена када су кабинети за хемију или физику били препознатљиви по портретима нобеловаца и научника који су задужили те дисциплине. Данас је та пракса запостављена. Сматрам да би сваки кабинет требало да носи име и презиме значајне личности – рецимо, да у кабинету за физику стоји портрет Алберта Ајнштајна, а да кабинети за информатику или књижевност буду визуелно и тематски посвећени својим великанима.”
“Тренутна ситуација је често банална. Уместо портрета интелектуалних узора, у зборницама и учионицама неретко виђамо ‘полу-уметничке’ слике или чак баналне календаре са цвећем. То је недопустиво за институцију знања. Школа мора да одише ауторитетом оних који су мењали свет, а не да се задовољава естетиком која је прикладнија за чекаонице. Чак и у зборници, уместо празних зидова или неадекватних детаља, требало би истакнути људе који су били стубови педагогије и наставничког позива”, прича нам председник Форума.
Сматра да би требало апеловати на Министарство просвете, како би утицали и дали смернице за стандардизацију опремања простора у српским школама.
“Оваква иницијатива не би смела да буде препуштена случају. Потребна је званична препорука или смерница Министарства просвете, односно надзорних служби, како би се стандардизовало опремање простора. Тиме би се осигурало да зидове красе личности које су дале стваран допринос просвети и науци, а не насумични декор”, говори нам он.
Директор не би требало да буде само администратор, већ, сматра наш саговорник, покретач иницијатива које афирмишу знање. Ипак, како би се избегла самовоља или пасивност појединаца, иницијатива Министарства просвете је кључна.
“Званична препорука би обавезала школе да кабинете назову по великанима науке, уз обавезне биографске портрете који би ученицима приближили животни пут и успех тих научника. Наши ходници и зборнице не смеју бити празни или испуњени небитним декором. У холовима школа треба поносно истакнути портрете ђака генерације и добитника награда. На тај начин садашњи ученици добијају живе, блиске примере успеха који их мотивишу.”
“У зборницама би требало да стоје признања и приче о најбољим наставницима, европским и светским едукаторима. Када наставник види успех колеге, то подстиче здраву конкуренцију и професионални развој. Суштина ове промене је у психолошком утицају простора. Ако дете свакодневно пролази поред слика успешних претходника и научника, оно подсвесно усваја поруку да је успех достижан. Тренутно стање, где доминира или само једна религијска фигура (Свети Сава) или потпуна визуелна празнина, не шаље поруку о динамици и савременим достигнућима просвете”, закључује за Телеграф.рс Милорад Антић.
Како бисмо видели каква је ситуација и ван Београда, позвали смо професорку Медицинске школе у Крушевцу и портпарола Уније синдиката просветних радника Србије, Мирјану Гашић, која нам је казала какво је стање у њиховим учионицама. Како нам је рекла, Свети Сава и даље стоји у сваком њиховом кабинету и не планирају да га “скидају”.
“Не знам каква је ситуација у другим школама, али код нас у сваком кабинету, без обзира на предмет који се у њима слуша, изнад табле већ годинама стоји портрет нашег великана Светог Саве. Сматрам да је то идеална личност за такву позицију. Да је учинио доста за наш народ, наше образовање и да као такав заслужује да ту буде и да ту и остане. Колико сам ја упозната, нити планирамо да га одатле дирамо, нити да постављамо неког другог”, изричита је портпарол Мирјана Гашић.
- Аутор: Силвија Јовановић
- Извор: Telegraf.rs
Leave a Reply