У две смене, од 12.до 17, потом од 17. до 22.јула, чланови синдиката Форум боравили су у Соко Бањи. Сваки дан је био осмишљен организованим посетама занимљивостима које ова бања издашно нуди.

Сутрадан по доласку, нас двадесетипет, пошто смо се сместили у пансион ''Ројал'' (Royal) у непосредној близини цркве и школе, кренули смо у шетњу до познатог излетишта Врело - Борићи. Око 300м од центра Бање, ово је некада било моденско састајалиште познатих уметника - писаца, глумаца, затим политичара и чланова породице Карађорђевић. Због велике концентрације негативних јона у ваздуху, ово место је прави мелем за све који имају проблема са дисајним путевима. Пошто прођете недавно обновљену летњу позорницу, наилазите на чесму посвећену Хајдук-Вељку Петровићу, и стижете до заравни прекривене боровим иглицама. Излетиште је опремљено клупама, столовима и справама за игру па и вежбање деце и одраслих.

Један од најчешћих и најдражих гостију Сокобање био је нобеловац Иво Андрић. У хотелу Моравица, на другом спрату, апартман број 144 претворен је у спомен-простор, који годишње посети више од 50 000 посетилаца. Андрић је заиста уживао у лековитом ваздуху и изузетном погледу са терасе свог боравишта: могао је да бира хоће ли гледати на Ртањ, или пак на Озрен и кањон реке Моравице. Шетња до овог места испунила нам је други дан боравка у Бањи. Присетили смо се да су у њој, поред Андрића, често и радо боравили Бранислав Нушић, Стеван Сремац, Исидора Секулић, као и бројни сликари, научници и политичари.


Следећи дан био је предвиђен за посету планини Озрен, односно излетничким местима Калиновица и Очно. На око 5км од града, на средини велике ливаде оивичене буковом и боровом шумом, обишли смо Камен љубави, усамљену стену која симболише вечну љубав. Наравно, услов је да успете да се на њега попнете, што и није нека жртва с обзиром на то шта обећава. Лечилиште-излетиште Очно , иако далеко од старог сјаја, још увек је у служби здравља: пацијенти удишу ваздух препун озона, пију чисту и хладну изворску воду и посматрају околне планине и зеленило. Нема природније, а лековитије куре од ове!
У близини је и Рипаљка (рипати - скакати, поскакивати), са својих 40м највиши водопад у Србији. Још давне 1949. године проглашена је првим српским спомеником природе.

Ако идете колима, следите путоказ за Озрен, а потом таблу за скретање улево, на којој пише Очна болница Озрен.Продужите још мало и наићи ћете на видиковац са ког се види панорама читаве Соко Бање. На северу је планина Ртањ и њен врх Шиљак, сверозападно је Бованско језеро, у подножју ћете уочити аквапарк и бројне спортске терене.

На измаку дана, на поменутој вишенаменској летњој позорници имали смо привилегију и задовољство да погледамо дуодраму Јована Јањића Патријарх Павле - бити ћовек међу људима и нељудима, у режији глумца и редитеља Милана Руса.Насловну улогу патријарха Павла игра Милан Малбаша, а новинара који разговара са патријархом игра Александар Дунић.
Ово особено уметничко дело побуђује племенита осећања иразмишљања, али и аутентично показује душу српског народа и прилике кроз које је он донедавно пролазио.
Текст представе и рад на представи благословио је садашњи патријарх српски Порфирије.

За последњи дан, као шлаг за торту, оставили смо посету Соко-Граду. Соко Град (Соколац) је средњевековно утврђење и смештен је на 2 km источно од Сокобање. Истраживања су показала да је град био врло разуђен и великих размера. У добром стању је сачувана само прва, улазна кула у горњем граду, а остало је, како куле, тако и зидови, порушено.
Легенда каже: у времена давна, силан велможа, господар тврдог Соко-града, јахаше котлином. Одједном, смрачи се небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке, па груну гром и задрхта земља све до Шиљка на суром Ртњу. Поскочи уплашени хат, јахач паде с њега и изгуби свест. Када се господар Соко-града освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао на ноге да се ослони. Лежао је тако и чекао смрт... Изненада, зачу шум воде. Полако и болно се придиже да се бар жедан од света не растави. Кад велможа први гутљај воде, с дотле врела непознатог, попи, у глави му се намах све разбистри. Кад то господар тврдог Соко-града виде, онако у оделу господскоме, окупа се у кладенцу, оздрави одмах, па се орно врати у град. Одмах нареди да се кућа над извором дигне. Замало прочу се глас о води исцелитељици на све четири стране света. Са свих страна навалише они што им душа у носу бејаше да на кључу воде видарице за своје бољке мелем потраже. Оздравише многи од воде у котлини међу Озреном и Ртњем. Они што су највише болни били ту и домове подигоше.

Град је настао у периоду византијског цара Јустинијана, као тврђава за спречавање аварских и словенских упада у дубину Балканског полуострва. Стефан Немања га заузима 1172. године и он је од тада у саставу српске средњевековне државе. Турци га, као и целу Видинску кнежевину, заузимају 1398. године. Од турске власти се 1412. године одметнуо соколски и сврљишки бег Хамза који је столовао у Соко Граду. Хамзину побуну угушио је султан Муса наредне године, а током борби град је поново разрушен. Хамза је послат у тадашњу престоницу Једрене (данас Едирне, у Турској) где је погубљен, док је месно становништво расељено широм Османског царства.

Посета остацима Сокоца протекла је у најбољем реду, али и у мукама због велике врућине и местимично заиста великих успона. Зато су неки од нас потражили освежење на локалној плажи Жупан. То је прва плажа на реци Моравици на коју наилазите готово у самом центру Бање. На најдубљем своме делу дубока је око четири метра, тако да је могуће скакати у заиста ледену воду. Вода је увек бистра, мада је број купача објективно превелики за тако мали простор.
Легенда каже да је Жупан био син господара Сокограда, и да се заљубио у Лептерију, ћерку господара Врмџе. Српска варијанта Ромеа и Јулије, чије се породице такође нису слагале, завршава се тако што су љубавници одлучили да заједно скоче у реку. Место где су пронашли девојку данас је излетиште Лептерија, а место где су пронашли младића доби назив Жупан.

. . . . .

Ето, било је то наших пет дана за памћење. Није згорег споменути особље пансиона ''Ројал'' које се својски трудило да нам боравак учини што пријатнијим, првенствено богатим избором домаћих специјалитета властите производње. Захваљујемо се и водичима Вери и Силвији, које су нас успешно одвеле до Соко-Града- и вратиле у истом бројном стању. Нема сумње, видећемо се поново!

Припремo Горан Хаџи-Боричић

Медицинска школа Звездара