Французи су на улицама због најаве повећања старосне границе за одлазак у пензију. Влада је одлучна да изгласа повећање са 62 на 64 године, а грађани кажу - штрајковаћемо до пензије. Ово је већ шести протест од почетка године. Без обзира на повод, сваки пут грађани сложно излазе на улице - од средњошколаца и студената, до пензионера. Свих образовних звања и оних без истих. Сви заједно - једни за друге. Зашто није тако код нас? Социолог Ратко Божовић оцењује за Н1 да ми имамо проблем јер немамо грађанина. "Тамо је присутан грађанин и грађанство, а ми имамо странчарење, имамо нешто што је далеко од оног да успостављамо грађанство и зато је дефектна код нас култура протеста", каже Божовић. Историчар и гостујући професор на Сорбони Станислав Сретеновић каже да Француска, поред културе протеста има и веома јаку и изражену институционалну културу, те да се овакви проблеми углавном решавају у институцијама, што очекује да ће се и сада догодити.


„Ово јесу једни од најважнијих протеста у последњих 30-так година, али једна од карактеристика протеста у Француској су управо ове различите цифре које се дају везано за број учесника. На последњих шест до седам великих протеста, од краја 90-тих видећете да се те разлике стално повећавају у односу на то да ли бројеви долазе од стране МУП-а или организатора протеста. Бројке варирају везано и за јучерашњи дан много, јуче су организатори објавили да је било 3,5 милиона, а влада 1,2 милиона. Како год било, вероватно су цифре негде између најтачније али свакако ово је један од највећих бројева учесника“, рекао је Сретеновић у Новом дану.

Истичући да не треба ни преувеличавати догађаје, професор наводи да се они дешавају и да Французи имају културу да искажу своје ставове.

Он је објаснио да су јуче синдикати преузели активност и борбу против закона који је ноћас усвојен у Сенату пошто је Скупштина била блокирана јер влада у парламенту нема апсолутну већину.

Професор каже и да се свака влада, када има милион људи на улицама осећа неугодно, па чак и Француска где милион људи у односу на 65 милиона Француза и није тако велики број, али да није пријатно када вам улицама константно дефилује колона незадовољних грађана.

„Видећемо даље како ће се развијати ситуација. Поред културе протеста, у Француској постоји јака институционална култура и мислим да ће се криза решити институционално“, каже Сретеновић.

„Ми имамо проблем – немамо грађанина“
На питање како то да се у Србији стално женама повећава старосна граница за пензију и да нико не протестује, професор Божовић одговара:

„Некако сам се сетио Француске револуције, оних главних ознака – слобода, једнакост и братство…Није то без остатка остало у историји то је присутно и данас у култури протеста. Кад упоређујем то са нама, имам мало носталгије у сазнању колико смо далеко ономе што се назива култура протеста“, каже Божовић.

Нагласио је и да нам, ово што је речено око Француске, говори о томе колико су темељи протеста у самој култури.

„Ми имамо проблем – немамо грађанина. Тамо је присутан грађанин и грађанство, а ми имамо странчарење“, каже Божовић. Подсећа да је 9. март био масовни протест и да је он наговештавао да се нешто помера у односу на претходни систем.

Каже и да смо „имали 1996. – 1997. „фантастичну побуну грађана који нису пристали да буду покрадени на изборима“.

„Киша је падала, падао је снег. Грађани су били насмешени до краја мирно и цивилизовано су рушили оне који су их покрали на изборима. То је била велика солидарност и победа грађанства“, рекао је Божовић.

Он је међутим рекао да смо имали недавно протест против крвавих кошуља. „Видели смо како се то завршило јер овде не постоји солидарности. Имамо те фрагментације, њихове реализације у неким побунама. Немамо сагласје у оквиру једне струке или једне орјентације. Имамо друштвену димензију протеста, а овде смо имали превасходно политичку димензију. У земљи у којој је мање више све политика, када је тако, имамо проблем шта се дешава са друштвеном димензијом живота“, каже Божовић.

„Нема целовите професије, нема целовитог подизања…Ако ћемо да будемо критичари, ни институција немамо. Сада имамо једно стање анемичног друштва у ком влада хаос, насиље, безакоње“, рекао је Божовић.

Поред тога, како додаје, ми смо у великој мери и аполитични а и „страх је ужасна сенка у нама“. „Тамо где су људи у страху нема исправности“, каже.

Кључни проблеми појединца у Француској
Професор Сретеновић каже да је склон да ово питање сведе на појединца у Француској. „Показало се да су основни проблеми појединца у овом тренутку у Француској везани за његов животни стандард. Не бих ишао далеко у прошлост и тражио корене ових манифестација у периоду од пре два, три века. Ради се о потреби појединаца да не живе горе него до сада“, истиче.

Он подсећа и да је Француска једна од најјачих индустријских земаља, да је пета у свету по економској снази, као и да је демократска земља са дугом традицијом и да постоје велике разлике у односу на Србију која је млада демократија, са тешким наслеђем комунизма.

„Грађанин појединац се плаши да ће му животни стандард пасти, да решењима Владе долази се до ситуације кад се различито тумачи пројекат реформе. Изгледа да влада није успела добро да објасни о чему се ради – појединац не разуме ту поруку и не види зашто би у будућности његов стандард опао. Дужина протеста је кључна, да ли ће она трајати или не, ћемо тек видети“, каже Сретеновић.

Грађанин код нас стављен на маргину
Божовић је рекао и да му се чини да се грађанин, ако се и појављивао мало, ставио на маргину. „Видимо да су ипак овде присутни трајни појмови редикције слободе и демократизије, овде имамо у ауторитаризму поданички менталитет, недостатак политичке културе, све то имамо као наслеђе и талог, а онда имамо невероватну поделу људи у партократкој орјентацији, у партији која доминира и која је поделила грађане“.

На питање да ли постоји било која тема која може да уједини грађане, каже:

„Мени се чини да је подела да на једној страни имао партократтију, партију на власти која доминира и имамо оне друге – имамо ‘ми и они’. Ако имамо поделу и расцепканост оних других који нису у знаку партиократије, што је кретање уназад, не напредујемо у смислу демократских аспирација. Напредујемо у назадовању“.

Ипак, како додаје „има једна тема“ која би могла да уједини грађане, а то је она око загађења ваздуха.