У Србији и земљама у окружењу расту цене рада зидара, тесара, армирача, водоинсталатера, молера и керамичара. Дневнице за мајсторе из ових области премашиле су 50 евра, док они најбољи траже и 100 евра, али и упркос томе је тешко наћи доброг радника.
Поставља се питање да ли Србија остаје без ових радника, али и колико њих се школује за ове позиве, као и колико су скочиле цене извођења радова… О свему овоме говорили су стручњаци у емисији “Уранак” код Драга Јовановића на К1 телевизији.

Саша Торлаковић, председник Синдиката радника грађевинарства, истакао је да су биле формиране радне стручне групе чији задатак је био да спречи одлазак младих људи у иностранство.

• Након те кризе из 2007. године када је грађевинарство почело да пропада након приватизације која је запечатила судбину грађевинарства у Србији, почеле су ствари да се мењају набоље. Међутим, изгубљено је драгоцено време за образовање младих радника и за прављење изнова јаке српске грађевинске оперативе. Дошли смо у ситуацију да широм Србије, углавном на градилиштима која су на Копаонику, Златибору, Дивчибарама, радове изводе радници из Турске. Слика Београда, Новог Сада или Ниша, није иста као слика из остатка Србије, где углавном има грађевинских радника. Али како се радници обучавају? Ево рецимо мој пријатељ има грађевинску фирму која јако добро ради. Он повуче пекара, који нема посла и онда га за две године обучи да ради посао. И јесу те цене отишле сада високо, али нису оне толико високе колико је стандард у Србији такав какав је. Једноставно, ти људи раде високоризичан и тежак физички посао и оне и треба да буду на том нивоу. По мом мишљењу, сада су са таквим зарадама адекватно плаћени, док су у мањим градовима до 20 евра мање плаћени. Иначе, у већини случајева су пријављени на минималац, а остатак им се даје на руке – рекао је Торлаковић.

Председник Форума средњих стручних школа Милорад Антић каже да је ситуација таква да ни ове године није уписан ниједан армирач, зидар, ни тесар у школу, односно ниједан уписан ученик на смеру извођач основних грађевинских радова.

• Ове године нико није уписао тај смер, што значи, укинуто је то занимање. Такође четворогодишњи смер за занимање под називом извођач завршних и инсталатерских радова уписало је седам ученика. Изузетно мали број. Исто тако смер декоратер зидних површина, односно молер, уписало је десеторо њих. Зашто је то тако, па није то ништа ново. Врло се негативно гледа на зидаре или било које мајсторе, међу младима и у породици. Обично родитељи нису били заинтересовани да им деца иду на занате. И понашање послодаваца да уплаћују минималац, па ви дођете до тога да вам пензија буде 16.000 – 17.000 динара није мотивишући. У Србији не недостају само грађевински радници, већ недостаје више од 30.000 занатлија. Министарство просвете ће давати стипендије сваком ученику који иде на занат. И плус послодавац који је дужан да да 70 одсто од минималне зараде ученицима на пракси – рекао је Антић.

Председник Форума средњих стручних школа рекао је да држава ради на томе да међу ученицима промовише занате и средње стручне школе и да их мотивише да се образују за занимања у којима нам фали радне снаге. И то се ради и кроз Закон о дуалном образовању и стипендије.

Веселин Ражнатовић, председник Сектора грађевинарства, индустрије грађевинског материјала и стамбене индустрије Уније послодаваца Србије сматра да ће се побољшање видети за три, до четири године, ако се спроведу све планиране мере подстицања образовања за дефицитарна занимања, као и побољшање услова радника и мајстора у свим сферама.

• Ми имамо примере из окружења: Румунија, Бугарска, Хрватска и Словенија, земље које су ушле у Европску унију су остале без иједног радника. Зашто? Зато што су сви њихови радници, чим су ушли у Европску унију, побегли даље на Запад – у Немачку, Скандинавију, Швајцарску. Ми већ сад имамо десет до 20 одсто стручних радника који раде на Западу. И зато мора хитно да се реагује. Ми смо још пре три, четири године Унији послодаваца рекли “Дајте да се тој деци дају стипендије”. Да их јаке грађевинске фирме од почетка школовања „ капаришу“ – рекао је Веселин Ражантовић и додао:

• Мислим да је прави пут да држава да стипендију, да јаке и моћне фирме не морају да стипендирају са великим износима, али да се то дете осети пожељним и да зна да ће кад заврши школу имати сигурно радно место и то јако добро плаћено радно место.

Веселин Ражнатовић рекао је да он има део радника који су пријављени и стално запослени, а да други део радника имају регистроване самосталне занатске радње и на тај начин регулисане уплате.

Шегрти и звања

Саша Торлаковић је објаснио да би требало увести тест за шегрте.
• У аустријском закону, на пример, имате шегрта који прима шест евра на сат. Кад већ видите да млади неће да се уписују у те школе, битно је да се види како да им се призна квалификација. Морате да нађете модус неки, да их не терате пошто-пото да иду на та занимања, али да је могуће наћи друге модусе и да на тај начин имате квалификоване раднике. Требало би да се млади људи плате као шегрти, а да им се уз неки тест касније призна звање и да могу тиме да се баве – рекао је Саша Торлаковић, председник Синдиката радника грађевинарства.

Стручњаци из ове области сматрају да је неопходно да држава уведе стипендије и на тај начин мотивише ученике средњих стручних школа који током свог образовања иду на праксу, да им иста буде плаћена од стране државе. Тако ће млади људи знати да је њихов труд цењен и да их по завршетку школовања очекује сигуран посао са добром зарадом.




Извор: danas.rs