Forum srednjih strucnih skola Beograd

Forum srednjih strucnih skola Beograd


 

ПОСТАНИ ЧЛАН ФССШБ

Карактеристике Форума :

ФССШБ је најорганизованији и најбројнији еснафски синдикат просветних радника у Београду

ФССШБ
је
независан од власти и политичких партија
 
ФССШБ
има
развијену бесплатну правну заштиту

ФССШБ
има
развијен информациони систем

ФССШБ
на
демократски начин бира и разрешава све органе

Предности чланства у Форуму :

• Солидарност
• Бесплатно заступање
• Едукација
• Рекреативни одмор
• Спортске игре 

ЗАХТЕВ ЗА ПРЕУЗИМАЊЕ

Банер

СТРУЧНО УПУТСТВО

Банер

Конференција 21. мај 2013.

Банер

Протест 17.03.2015

Банер

Министарство

Партнери ФССШБ

Закон о основама

Закон о средњој

Стратегија

ПКУ

КАКО ДО ПЕНЗИЈЕ

Банер
  • An Image Slideshow
  • An Image Slideshow
  • An Image Slideshow
  • An Image Slideshow
  • An Image Slideshow

Приступница

Банер

28.02.1997.

Донета је одлука о
оснивању
ФССШБ
Прузмите оригиналну одлуку о оснивању

Јединствена листа технолошких вишкова

Банер

Слободна радна места

Банер

Непуна норма

Банер

15 година ФССШБ

Календар рада 2021/2022

Тренутно онлине

Имамо 6 гостију на мрежи

Стручно усавршавање

Правилник

Стандарди компетенција

Публикација Послови

ФССШ на Facebook-u

ФССШ на Twitter-u

Најновије вести

Србија и традиционални занати: Како живе оџачари и има ли будућности за димњаке ПДФ Штампа Ел. пошта



Момо Карадаревић већ годинама је једини професионални димничар у Ужицу, а из милоште га зову Оџачаревић.

Завршио је саобраћајну школу, али је од 19 година решио да учи овај занат од оца и полако крене с њим у јединствени посао - који, како се верује, другима доноси срећу.

„Није то мала ствар, то је баш лепo и позитивно.

„Гледао сам неку емисију, где британска краљица кад је њима на дворцу био запушен димњак, каже 'ево среће, ево нам га оџачар'", прича Карадаревић са осмехом за ББЦ на српском.

Србија има око 200 димничара, а потребно је бар пет пута више, подаци су из 2017.

Иако попут Деда Мраза уносе радост, они се не спуштају кроз димњак, али се труде да буде проходан.

Поред пећи и котларница, раде и у кухињама ресторана - одмашћују роштиље и вентилације.

Карадаревић их чисти већ три деценије, радили су и зграде, „док је било срећно време", данас су то више куће које се греју на дрва или угаљ или припремају алтернативу за струју.

Рат у Украјини

То је сезонски посао од јесени до маја, али ове године, због руског напада на Украјину и енергетске кризе, већ од средине августа раде пуном паром.

„Сад видим да су се људи уплашили и има баш доста посла.

„Зову људи и које нисам раније виђао, не само они којима сам одржавао", каже Карадаревић.
У гужви су ових дана и оџачари у Београду - има више позива, него у исто време прошле године, кажу из комуналног предузећа Димничар.

„Како су најављивали да неће бити струје, гаса, много више људи размишља да се обезбеди.

„Још у марту сам био код једне жене која се припремала, чим су најавили, звала нас да проверимо димњак и пита какву пећ може да узме, иако има радијаторе и све", каже Срђан Манчић, београдски оџачар са 27 година искуства.

Школовао се за металоглодача, а онда се преквалификовао за механичара термоенергетских постројења.

Иак је у то време било и школа за оџачаре, ни његовом колеги Слободану Сузићу то није био први избор.

Дуго је одбијао предлог рођака да буде димничар, али на крају пристао да проба.

„То је било 1987. и ево још пробам, заволео сам овај посао", каже Сузић кроз смех.

Овај донекле прљав посао подразумева да улазе у подруме, таване, чисте гареж и „удишу свашта".

Упркос томе, док разговарамо у канцеларији комуналног предузећа Димничар на Славији, обојица су у црним комбинезонима и спремни на „готовс" за терен.

Воле што што им посао није канцеларијски, већ иду напоље и упознају са људима.

То је Манчићу пружило прилику да сретне и бројне политичаре, као и велику глумачку звезду Милену Дравић.

„Она је била нормална жена, иако је глумица и звезда.

„Одете код неког другог, ко није ништа такво, а буде као да је сишла с неба", каже Манчић.

Тај рад са људима истовремено им је и најкомпликованији део посла.

Док неки траже младе и мршавије димничаре, други мисле да боље од мајстора знају шта треба да ради.

Поједини који желе услугу сад и одмах, спремни су и да слажу да имају малу децу.

Тад оџачара, уместо младих родитеља и плача беба, на вратима дочека „брадоња са шарпланинцем".

„Пропео му се на леђа, а њушку овако избацио ка мени", описује Сузић необичну сцену, показајући рукама.

„Кад је везао пса, питам га у разговору онако, где су деца, каже 'па немам, имам још једног пса'", препричава црнокоси човек у педесетим годинама.

Било је случајева где корисници желе да димничари преносе поруке осталим комшијама, а једно од бизарнијих је захтев да, попут кучића, „миришу по спратовима вентилације" и нађу где је запушење.

Новопечени богаташи са луксузно уређеним становима умеју некад да им бране да оперу руке у купатилу, а део муштерија тражи да се изују, иако су им ципеле део радне и заштитне униформе - „да не прљају кућу".

Сузић је имао случај човека у београдској Сремчици који је поређао новине по поду, куда сме да се хода, али га и на вратима сачекао са два пара папуча у рукама - једне да носи по кући, друге по тавану.

„Има и дивних људи, који имају обзира.

„Уђете код баке, она би вам и душу дала, части вас, хоће кафу да скува", каже Манчић.

Четка и алат и симбол среће

Поједини се више брину за кров, него за човека, прича и Момо Карадаревић.

„Ја се попнем на кров, он стрм и гледам како да дођем до димњака, а мени баба каже 'јој, сине, пази ми на цреп'.

„Цреп је 20-30 динара, али она не каже 'мајсторе, чувај се прво ти'", каже он.

И даље користи старе алатке, мада се за тај посао употребљавају и ротор машине.

Он није сигуран у њихову ефикасност.

„Док рукама и четком не кренеш, не можеш ништа да урадиш", каже искусни мајстор.

Многима делује једноставно то што оџачари раде, „млатну четком и узму лову", али посао је врло захтеван.

Једном се десило да је на тавану човек ставио картон на рупу, где је Момо газио и пропао.

Спасио се техником на којој би му и нинџе позавиделе.

„Срећа, ја био сналажљив и раширио руке на оне греде и тако сам се задржао.

„Зато, опет кажем, најважније је кад изађете на кров и одете до димњака, да видите да се он не клима, па да слетите заједно са димњаком", описује Карадаревић.

Ипак, увек се труди да уради посао како ваља, али не даје гаранције никоме, јер не зна шта људи могу да ложе, попут пластике.

„Немаштина је, људи купе дрва у децембру, она влажна.

„Увече затварају цугове, да ујутро имају жара, онда се горе у оџаку прави смола и тако се прави проблем", описује ужички мајстор.

Цуг је отвор у пећи којим се контролише довод ваздуха.

Људи о томе брину, тек кад загусти или почне хладно време, додаје.

Ретко ко сваке године одржава и мисли о грејној сезони у лето.

„Кад им је фрка и кад се отпуши кажу 'јој идуће године ћемо те звати раније', пиши пропало.

„Кад угреје мангупска фуруна (сунце) лети, нико не зове", каже Карадаревић.

Наследника нема

Од овог посла може да се заради, али не може се „од тога обогатити", додаје.

Млађих нема који би наследили.

У београдском предузећу Димничар је запослено педесетак мајстора.

Кад они оду пензију, питање је како ће предузеће наставити да ради.

На њихове позиве и конкурсе се мало младих одазове, који су спремни да остану дуже.

„Од све те деце, протеклих година задржао се само један колега који има око 35 година", каже Ирена Кулић, портпаролка Димничара.

„Лакше им је да се из школе запосле у кладионицама, ти послови су постали популарни", наводи она.

Не само да нема ђака који желе да уче за то, него нема ни школа за димничаре, каже Милорад Антић из Форума средњих стручних школа.

„Срећа је увек била кад видите димничара, а за образовање димничар не постоји.

„Нит има школа, нити има наставни програм по којим би могло да се ради", каже Антић.

И тако је годинама уназад.

Постоје само курсеви који морају да се плате, а недостатак кадрова који „нису само приучени" је хронични проблем, додаје.

Предлаже да се младима понуде стипендије за то занимање или да се омогући да уз димничарски занат, науче и друге вештине попут зидања димњака и још неке сродне.

„То би им било 2 у 1 или 3 у 1, још када би се дало људима који отворе занатску радњу да пет или 10 година не плаћају порез, да нешто и зараде, имало би мајстора.

„Надлежни у Влади или Привредној комори Србије треба да мотивишу људе и за та лепа занимања, не могу сви да буду менаџери и ИТ сектор", каже Антић.

Сличан проблем постојао је и пре скоро сто година.

Када су се 1933. у Краљевини Југославији жалили да не постоји ниједна стручна школа за димничаре, наведен је пример Немачке где их је било 18.

Била је по једна школа на сваких 3,5 милиона становника, а 13 милиона Југословена је то још чекало, наводи се у књизи Димничарство и гасне инсталације, професора Мартина Богнера.

Такво стање се променило за време комунистичких власти, а од савремених балканских држава за димничара се можете школовати у Хрватској.

Занат изумире је и у ужичком и златиборском крају, где Момо Карадаревић ради.

„Нико ми се није јавио ко би да учи, како ја сад неког учим и пошаљем на кров.

„Водио сам братанца некад, али видим да је незаинтересован и да има друга посла", каже Карадаревић.

Он је, каже, од „ћалета" научио не само како да се вешто и безбедно попење на кров и отпуши димњак, већ и да стигне тачно на време и изгради однос с муштеријом, што су важне животне лекције.

Плус, самом појавом некоме можда донесе срећу.

Људи се хватају за дугме кад га виде, али је то обичај новијег датума, каже.

„Ја кад сам био мали, хватао сам се за дугме кад наиђе поп.

„Знам да се са четке скидају длаке, то је била нека срећа кад наиђе оџачар, а за дугме мислим да је глупост, али не могу да објашњавам", каже уз осмех Карадаревић.


Извор: bbc.com