Нови приступ организацији наставе и учења

 

 

Од школе се тражи да пружи шансу сваком детету, стварајући окружење у којем је учење креативан чин. Наставници су кључна карика у подстицању тог васпитног циља који се високо вреднује, али ретко остварује и зато морају да буду квалификовани не само за област коју предају него и за рад у учионици, истакнуто је, између осталог на недавно одржаној Међународној конференцији о квалитету и ефикасности наставе у друштву које учи. 

Позивајући се на ставове експерата из области образовања, стручњаци Института за педагошка истраживања Славица Максић и Јелена Павловић су указале да већина њих сматра да школа може много да допринесе развоју креативности упркос различитим притисцима и бројним тешкоћама. Захтеви се крећу од неспутавања креативног изражавања до свеобухватне реформе која би омогућила адекватну подршку, а кроз подстицање ученика да на нове начине посматрају ствари и изналазе нова решења. 
- Уместо сувопарних предавања и готових решења наставници би требало да различитим техникама провоцирају креативност деце. Не смеју да буду ригидни, да спутавају... - објаснила је Јелена Павловић и нагласила значај флексибилнијих наставних програма како би наставници могли не само да препознају него и да каналишу потенцијалну креативност ученика. 
Подсећајући да се креативност може дефинисати на више начина: као оригинално превазилажења препрека, увођење новина које мењају и обогаћују живот, она је указала и на њену примену у најбезазленијим животним ситуацијама, као што је рецимо интересантно паковање поклона. 
- То практично значи да би дечја креативност могла да се искористи и за уређење школског простора, решавање сукоба - казала је Павловић и додала да креативне особе краси дивергентно мишљење, машта, мотивација, отвореност, храброст, самосталност и различитост. Наставници треба да знају и да се у зависности од узраста и креативност различито испољава. Тако се креативни предшколци препознају по радозналости и машти, основци по дефинисању и развоју интересовања, док средњошколци експериментишу и трагају за личним изразом, а студенти већ имају независно мишљење. Због свега је изузетно важно, према речима овог истраживача, да школа богатом понудом семинара подстакне и креативне наставнике! Славица Максић, научни саветник у Институту, је чак предложила да се по угледу на свет, присуство и учешће на конференцијама, скуповима и семинарима третира као стручно усавршавање. 
Да стицање педагошких знања у току студија доприноси бољем квалитету преношења знања показала је и компаративна анализа образовања наставника у Србији и Словенији. С намером да и на овај начин објасни слаб успех наших основаца из математике и природних наука на последњим ПИСА тестовима, истраживач Милица Марушић је упоредила квалификације наставника из Србије са њиховим словеначким колегама, пре свега зато што су ђаци из Словеније постигли значајно боље резултате. 
- Наставници природних наука у Србији имају виши ниво образовања него њихове колеге у Словенији, али је у Словенији значајно већи проценат оних који су стекли диплому наставничког факултета - истакла је Марушић објашњавајући колико је дидактичко знање важно за рад у учионици. Код нас практичног тренинга за наставнике готово и да нема, менторско праћење је недовољно, обавезно усавршавање не доприноси напредовању у струци, нема размене искустава, а и евидентна је неповезаност са студијским програмима. И време одвијања усавршавања, како је објаснила Марушић, појачава дилему права или обавезе. Док у Словенији наставници имају право да за усавршавање искористе 15 радних дана у току три године, код нас се то одвија викендом или за време распуста. Према њеним речима, мобилност професија, односно размена стручњака била би од изузетне користи у систему стручног усавршавања, као и подстицање наставника да раде истраживања и да их објављују, затим да примењују неформалне облике учења од којих многи још увек зазиру. 
Када је реч о уџбеницима, истраживачи су нагласили да њихов дизајн мора да прати развој креативног мишљења па је у том смислу замерено што трећина графичког материјала у школским књигама за ниже разреде основне школе није довољно опремљена инструкцијама за коришћење. Анкета коју су у ОШ „Бора Станковић“ у Београду урадили стручњаци Географског факултета потврдила је да обимност садржаја умањује заинтересованост ученика. Наиме, две трећине од 200 испитаних ђака мало користе важеће уџбенике из географије зато што им нису довољно разумљиви. Они сматрају да процес наставе може да буде побољшан увођењем екскурзија и излета. 
Резултати другог истраживања у којем је учествовало 137 наставника предметне наставе у пет београдских основних школа показало је, пак, да се традиционалне методе чешће користе у настави, као и да наставници више мотивишу слабије, а не боље ученике. „Међутим, у подстицању бољих они користе разноврсније и мање формалне поступке што указује на то да наставници полажу више наде, очекивања и оптимизма у боље ђаке.“ 
М. Вуковић
Антрфиле: 
БЕЗ ПРИРОДНИХ НАУКА
Први наставни програм у Србији донесен је у Крагујевцу далеке 1838. године. Прописивао је народну историју, немачки језик, математику, елементарну писменост, верску наставу и вежбање у писању. Природне науке нису биле заступљене, а учитељ је одлучивао са колико часова ће сваки предмет бити заступљен. Неколико година касније ђаци у српским школама су почели да изучавају земљопис и природне науке, да пишу писмене саставе, док је тек 1865. уведено телесно вежбање и црквено певање.