Oбично се каже да држава почива на три стуба: извршној, законодавној и судској власти. Ма колико је све то тачно, не би било ни мало погрешно да се у поменуту грађевину, макар као потпорни стуб, уграде синдикати. Тако је бар у свим развијеним капиталистичким државама где су синдикати неизоставан, конституитиван елемент привредног а тиме и државног система. У тој мери, чак, да је у Италији, на пример, закључивање колективних уговора, у чему заједно учествују синдикати, послодавац и влада, један од најзначајнијих догаћаја у унутрашњополитичком животу земље.

Свако се при том бори за своје циљеве: синдикати за запослене, послодавци за исплативост и одрживост производње, а влада за социјалну равнотежу. Да би наши синдикати постали партнер влади и послодавцима, неопходне су значајне промене. Морају, пре свега, да пронађу начин да напусте досадашњу организациону расцепканост. Окупљање у моћније савезе неминовно изискује темељну ревизију досадашњег начина деловања и циљева. Службеници синдиката не могу да буду бирократе већ покретачи отпора. Време је да синдикални протести престану да личе на поворке ожалошћених рођака који нешто моле или јадикују. Од јасно означених циљева и одлучности да се они остваре, свакако ће зависити у којој ће мери и којом брзином синдикати задобијати поверење радника и пошотовати послодавца и владе. Ови последњи би морали да имају интерес за јачање синдиката јер се индустирјска демократија и уравнотежен друштвени развој не могу замислити без социјалног дијалога.