Forum srednjih strucnih skola Beograd

Forum srednjih strucnih skola Beograd


 

ПОСТАНИ ЧЛАН ФССШБ

Карактеристике Форума :

ФССШБ је најорганизованији и најбројнији еснафски синдикат просветних радника у Београду

ФССШБ
је
независан од власти и политичких партија
 
ФССШБ
има
развијену бесплатну правну заштиту

ФССШБ
има
развијен информациони систем

ФССШБ
на
демократски начин бира и разрешава све органе

Предности чланства у Форуму :

• Солидарност
• Бесплатно заступање
• Едукација
• Рекреативни одмор
• Спортске игре 

ФОС 2017

Банер

Протест 17.03.2015

Конференција 21. мај 2013.

Банер
Банер

Министарство

Партнери ФССШБ

Закон о основама

Закон о средњој

Стратегија

ПКУ

  • An Image Slideshow
  • An Image Slideshow
  • An Image Slideshow
  • An Image Slideshow
  • An Image Slideshow

Приступница

Банер

28.02.1997.

Донета је одлука о
оснивању
ФССШБ
Прузмите оригиналну одлуку о оснивању

Јединствена листа технолошких вишкова

Банер

Непуна норма

Банер

Слободна радна места

Банер

15 година ФССШБ

Календар рада 2017/2018

Тренутно онлине

Имамо 65 гостију на мрежи

Стручно усавршавање

Правилник

Стандарди компетенција

Публикација Послови

ФССШ на Facebook-u

ФССШ на Twitter-u

Најновије вести

Уједињени стојимо! Подељени молимо! ПДФ Штампа Ел. пошта


У Србији се три године од измена и допуна Закона о раду обележава сасвим прикладно – серијом штрајкова. Другачији исход није био реалан. Само је било питање када ће обесправљеним радницима прекипети и када ће своје тињајуће и нарастајуће незадовољство исказати на овај бунтовни начин.

Закон о штрајку је стар две деценије, настао чак три државе пре ове актуелне. Он није толико лош у ономе што уређује, колико је шупаљ и недоречен у многим важним питањима која њиме нису уређена, а морала би бити. И баш једну такву рупу у закону експлоатише Фијат. Не треба замерити руководству Фијата на томе; они само користе оно што им држава омогућује, пружа и препоручује. Наиме, иако члан 6. Закона о штрајку изричито успоставља обавезу послодавца да преговара са штрајкачима, нигде не постоји санкција за оглушење о такву обавезу.

Такве санкције нема ни у прекршајним одредбама тог закона, нити Закона о раду, нити било ког другог закона који се бави уређењем радног односа. Нема ни кривичне одговорности у Кривичном законику, иако он инкриминише поједина недозвољена понашања послодавца током штрајка. Санкција дакле не постоји – ово се може само донекле правдати економском логиком, да је у интересу послодавца да се штрајк оконча и да се нађе споразумно решење у што краћем року.

Економска, па и неке друге логике, често не важе у Србији. Тако је и сада, будући да субвенције Фијату престају 2018. године, да уговор државе и Фијата никада није у целини објављен и да се само може нагађати о томе колико је Фијату заиста стало до тога да одржи производњу у Србији будући да су обећања која су давана и од државе и од Фијата углавном – изневерена. И једни и други имају разлога за незадовољство, али испољава га само руководство Фијата. На основу делимичних информација које су стигле до јавности, оно није оправдано. Тако се појавио податак да Фијат не плаћа доприносе запосленима, већ то чини држава као мањински власник. То није незаконито, држава је у овом случају послодавац колико и Фијат. Али се може поставити питање колико заправо Фијат улаже у фабрику у Србији, колики су му трошкови производње и колики профит убира када се зна да на доприносе одлази више од 40% трошкова за запослене? И са друге стране: да ли се држави исплати посао у којем она даје и земљиште и зграде и инфраструктуру, огромне субвеције и поврх свега у целости плаћа доприносе за запослене?

Реакција државе на овај штрајк нам много говори. Као и увек када се дешава нешто што није у складу са измишљеном сликом о економском напретку која нам се свакога дана сервира, држава (читати: и огромна већина медија) је најпре игнорисала штрајк. Није било никакве реакције целих неколико дана након почетка штрајка. Тада се огласио председник, наравно ван својих уставних овлашћења али то је толико уобичајено да не вреди ни коментарисати, изјавом да је штрајк већ довео до повлачења неких инвеститора из Крагујевца који су планирали да уложе новац у овај град.

Као да је чекала на његов миг, премијерка се одмах сетила свог мишљења које се, гле чуда, поклапало са мишљењем председника: радници би морали да прекину штрајк јер је он штетан, Фијат има принцип да не преговара за време штрајка, а након прекида штрајка ће разговарати. Као да је сасвим нормално тражити од грађана да се одрекну свог цивилизацијског, уставног и законом гарантованог права – да се инвеститор случајно не би наљутио. Туга.

Држава је у случају Фијата у специфичној позицији, будући да се као мањински власник појављује и као послодавац. Али њени највиши функционери не наступају као послодавци, који би логично требало да понуде преговоре и дају понуду штрајкачима, чак и посредовање између штрајкача и Фијата. Не, сасвим несвесна постојања цивилизацијске тековине по имену социјални дијалог, држава наступа искључиво као држава, монопол силе (омиљена дефиниција државе од стране људи на власти) који директним уплитањем покушава да штрајк сломи, да изврши огроман притисак на штрајкаче и да окрене јавност против „неправедног и ничим изазваног“ штрајка обесних радника (свака сличност са реториком деведесетих је намерно наглашена).

И ово је већ опробана тактика власти – проблем се најпре игнорише а ако не нестане сам од себе, онда се анатемизује. Па тако имамо свакодневно просипање мудрости на Пинку, где председник Привредне коморе Србије избацује цифре о милионским губицима разних фирми због штрајка у Фијату, а водитељка-уредница се саблажњава над толиком количином зла које долази од штрајкача који су се ето, ничим изазвани, удружили да разоре економију Србије и врате је у мрачну 2012, пре доласка спасилаца на власт. Да није претужно, било би иритирајуће. Држава дакле држи страну послодавца и од ње помоћи и подршке штрајкачима нема. Њена реакција је заправо само персонификација политике која је нарочито актуелизована у претходне три године – дођите, експлоатишите, радници су наша брига.

Неће наравно Фијат отићи због овог штрајка. Отићи ће када престану субвенције наредне године и када не буде могао да убира и легално износи из земље екстрапрофит који му држава поклања. Већ су објављена истраживања да је након истека субвенција затворено 75% субвенционисаних радних места, па то државу не спречава да и даље крвари паре – по правилу странцима, по правилу кроз тајне уговоре и по правилу без икакве економске логике.

Опасност по државу међутим лежи у нечему другом – да ће нестати мит који она пласира „инвеститорима“ о земљи познатој по послушним радницима, који се могу газити преко сваке мере људскости и достојанства, без проблема и без правних или других последица. И зато ће се анатемисање запослених интензивирати, а они ће бити означени као кривци како год да се штрајк заврши – и за одлазак Фијата, и за нижи раст БДП-а од планираног, и за кишу, град, снег и поплаве ако их буде – као и за све оно што ће се извесно догодити као резултат катастрофалне политике државе према запосленима, и неспособности оних који одлучују.

Оно што целу ситуацију чини посебно занимљивом јесте чињеница да је штрајк у Фијату закотрљао и неке друге штрајкове. Где ће се бес радника зауставити и колико ће они бити успешни у својим захтевима, остаје да се види. Али сасвим је сигурно да ће резултат ове серије штрајкова бити уписивање Србије на мапу земаља за које још увек има наде. Није Фијат отишао из Пољске када су радници штрајковали, нису отишли ни инвеститори из Словачке фабрике Фолксвагена (напротив, тамо су се послодавци и синдикати врло брзо договорили о повећању зарада). Не ради се дакле само о штрајку, зарадама и условима рада – већ о томе колико држава цени своје грађане и колико је спремна да их заштити. Штрајкује се и у Енглеској, Француској, Немачкој. Штрајкује се и у земљама централне Европе, са којима бисмо морали да се поредимо уместо што се упуштамо у „трку до дна“.

Унитед ње станд! Дивидед ње бег! (Уједињени стојимо! Подељени молимо!) – крилатица настала у САД-у пре 150 година да би промовисала удруживање и солидарност радника, у Србији је данас актуелнија него икада. Није ни чудо, јер се данас поново бране и освајају слободе које су радници и синдикати извојевали у 19. веку. „Трка до дна“ трчи се на стази поплочаној понижењима запослених. Део запослених у Србији, као и поједини синдикати (такви какви су) смогли су снаге да кажу да је доста унижавања. Од солидарности са радницима који штрајкују, а којих се држава одрекла као да су непријатност на нивоу инцидента, зависи не само какав ће бити исход штрајкова – то је можда и понајмање важно када се посматра велика слика – него какву ћемо поруку послати властима, „инвеститорима“-предаторима, и колико ћемо се оснажити да нешто променимо. Требало би да то урадимо заједно и снажно, и да истрајемо – због нашег достојанства и због наде да у овој земљи достојанствени рад има будућност.

Извор: пешчаник.нет
Аутор: Марио Рељановић