Шарчевић: Гимназијалци ће сад сами бирати предмете

Министар просвете Младен Шарчевић: Биће пет изборних пакета - бизнис, глобалне политике, екологија... Смене начелника школских управа због мале матуре. Последњи корак реформисане гимназије биће национална матура

ГИМНАЗИЈЕ ће од 2018. године бити значајно другачије. Три основна смера - општи, природни и друштвени, у првом разреду имаће јединствен програм, што сада није случај. Ученици ће већ у првом разреду бирати један од пакета изборних предмета. Одлучиваће се између пет пакета: бизнис и економија, право и глобалне политике, екологија, спорт и здравље и уметност. Тај изборни пакет предмета ће у другом разреду моћи да промене, у складу са интересовањима. Базични предмети биће обавезни за све, а њихов фонд и избор зависиће од смерова. Посебни програми за надарене за математику, физику, информатику и језике остају, као и посебан програм у билингвалним и спортским одељењима.

Младен Шарчевић, министар просвете, науке и технолошког развоја, открива, у разговору за "Новости", тек завршени план реформе гимназијског образовања. Циљ је, како каже, да се повећа број гимназијалаца, који према Стратегији образовања 2016/2020. треба да буде 40 одсто од свих средњошколаца, а сада их је тек 22 одсто.

* О чему ће деца учити из нових предмета?
- Бизнис и економија усмераваће их ка студијама из те области, што је и најчешћи избор средњошколаца. Право и глобалне политике хит су у свету, на међународној матури, јер се уче политичка географија, социологија, геостратегија, политичка економија и дају велику могућност рада кроз пројекте и међупредметно повезивање садржаја. Уметнички пакет имаће акценат на визуелним уметностима и драми, јер је музички концепт развијен кроз мрежу основних и средњих музичких школа. Еколошки концепт може да има и друштвени и природни приступ - од биологије, хемије, физике, до правног и економског оквира. Спорт и здравље предвиђени су за гимназијалце који желе да студирају медицинску групацију факултета, физичко васпитање или спортску медицину. У трећем и четвртом разреду постојаће обавезност изборних предмета, а однос општеобразовних и изборних предмета биће сразмерно синхронизован према недељној оптерећености ученика.

* Ко ће предавати те нове предмете?
- Неке ће моћи да преузму постојећи професори, а друге, рецимо, професори из економских и правних школа, којима се уписне квоте смањују. Нико неће изгубити фонд часова, јер ће се уместо садашњих секција држати неки од предмета из изборног пакета, док ће неке секције остати на садашњем нивоу рада.

* Због чега је потребна оволика промена?
- Деца и даље уче по моделу по коме се учило и шездесетих година прошлог века. У међувремену смо имали "шуварицу", па кад је укинута, вратили смо се на стари модел. Потребан нам је модернији приступ, а последњи корак реформисане гимназије биће национална матура, која ће заменити пријемне испите на факултетима.

* А шта је епилог злоупотреба на малој матури, најавили сте да ће да "лете главе"...?
- Следи смена четири начелника школских управа, два због овог случаја, а два због многих других проблема у раду. Промена ће бити у Београду, Зрењанину, Лесковцу и Косовској Митровици. У Краљеву је већ расписан конкурс за новог начелника. Анализа се ради и у другим школским управама. Према постојећем закону не могу да сменим директоре школа, али ћу крајем месеца обавестити јавност у којим све школама сам упутио допис школским одборима са доказима о неправилностима у раду директора. Ако их они не смене, ја ћу то моћи на јесен, када буде усвојен нови Закон о основама система образовања.

* То је само један од осам просветних закона који треба да буду усвојени, мора ли баш толико да се мења?
- За реформе је потребно мењати законе, а ми то не радимо козметички, већ фундаментално. Пола ствари које уводимо не постоји у постојећим законским решењима. Покушавамо да градимо систем који ће очувати демократска начела, али и дати одређену ефикасност министарству. Од Министарства просвете се очекују резултати, а на велики број ствари уопште не можемо да утичемо. Везане су нам руке. То хоћемо да променимо.

* Најавили сте и промену Закона о уџбеницима, који је донет пре само две године...?
- Хоћемо да променимо пуно тога, да уведемо категорију дигиталних уџбеника, да олакшамо ранац и смањимо цене уџбеника, али не као што је претходно министарство прописало да уџбеник не може да кошта, на пример, више од 700 динара. Мора да се постави питање квалитета, да ли се распада, може ли да издржи три године, а не вештачки да се спушта цена. Однос цене и квалитета одређује тржиште. Оваквим законом нису задовољне ни школе, ни родитељи, ни издавачи. Ми хоћемо да школама остаје рабат од продаје, који није мали, те да се тај новац користи за униформе и друге ствари. А одузимање дела рабата трговцима ићи ће и у корист родитеља, да смањи цену уџбеника.

* Док тог новца нема, ко ће финансирати униформе и колико школа ће их имати?
- Више од 55 одсто основних школа се изјаснило за увођење униформи. Финансираће се на разне начине. Дугорочно то може да буде решено тако што ће приходи школе, попут оних за издавања фискултурних сала, бити трошени на то, преко ученичких задруга. Али није то само питање новца, него добре воље. Босилеград, једна од најсиромашнијих општина, уводи униформе. Гимназија у Књажевцу има фантастичне колеџ јакне. То је само питање доброг директора школе, који мора да се понаша као менаџер.

* Да ли је Министарство набавило све што је потребно за почетак школске године и увођење обавезне информатике?
- Све основне школе у Србији имају информатички кабинет и интернет везу до њега. Нисмо кренули од нуле, јер је због информатике као изборног предмета 70 одсто школа већ било како-тако опремљено. Набавили смо 700 нових рачунара, а у поступку је куповина још 4.600 компјутера. Имамо још 800.000 евра на располагању, ако негде затреба да се обнови нешто. То је посао који траје у континуитету и не сме да стане.

Шарчевић: С премијерком ускоро о дугу просветарима из 2014.

Министар просвете Младен Шарчевић најавио је да ће ових дана заказати састанак са премијерком Аном Брнабић на тему погрешно обрачунатих накнада за годишњи одмор просветара за 2014. годину и о стандарду и статусу просветних радника.

На питање новинара да ли ће вратити новац запосленима у просвети због погрешно обрачунате накнаде за годишњи одмор за 2014. годину, Шарчевић је подсетио да је тај проблем био и прошле године, те да је тада интервенисао, јер је било очигледно да је дошло до грешке.

– Влада је тада вратила новац у року од 15 дана – подсетио је министар.

Kако каже, просветари су касно приметили и објавили да сличан проблем постоји и за 2014. годину.

– Ми већ три месеца са свим синдикатима истражујемо колико је сама информација тачна. У целу причу смо укључили и министарства финансија, државне управе, рада, лице за мирно решавање проблема и нико не може да одговори да ли то треба да се да – рекао је Шарчевић.

Ми немамо тај новац, да имамо дали бисмо га, поновио је министар и додао да ће имати састанак са премијерком вероватно ових дана на ту тему.
На наводе да су синдикати најавили тужбе како би спречили застаревање случаја, Шарчевић је рекао да на то свако има право.

– Сада имате једну потпуно чудну слику од које беже сви – рекао је Шарчевић додајући да се његово министарство трудило максимално да тај проблем реши те да и даље не бежи од тога.

Извор: Танјуг

Просветни радници углавном ћуте, као да их се робовски статус уопште не тиче

ОРУЂА КОЈА НЕ ГОВОРЕ

Враћајући се пре неки дан с посла, налетех на прилично запуштену жену с цигаретом у руци. Устави ме и љубазно заиска 150 динара. Рекох јој да сам просветни радник и да сам шворц – а до другог дела плате преостало је целих пет дана. (Као пет година). Сажаљиво ме осмотри и рече да је некада давно и сама радила у просвети те да је дипломирани педагог.

„Ето до чега нас доведоше наше дипломе“, рече тугаљиво а затим ми у поверењу саопшти да се управо малочас огребла за цигару.
Након тога се разиђосмо – ја у дилеми да ли ме фолира да је дипломирала педагогију – она у дилеми да ли је фолирам да сам шворц.
Касније, у градском аутобусу на путу ка топлом породичном гнезду, опсесивно размишљах о робовима.

У Старој Грчкој робови нису сматрани људским бићима, већ оруђима која говоре. Важило је то, дакако, и за ретке васпитно-образовне сужње који су се бавили подучавањем деце слободних грађана. Постојала су, дакле, и у Старој Грчкој „просветна оруђа која говоре“.

Али, авај, у данашњој Србији просветни радници углавном егзистирају као оруђа која не говоре. Примећујете, претпостављам, цивилизацијски “помак“ у последњих две хиљаде и четири стотине година. Чак је неокрњен остао и робовски имиџ који тренутно негују незанемарљиви примерци просветних (и не само просветних) радника. Кредитни сужњи, самозадовољни робови потрошње, слуге нечовечних (над)државних стратегија, робови тржишне логике и система изокренутих вредности, сужњи властитих сујета и слуге сопствених предсрасуда…

Што је горе, просветни радници углавном ћуте, као да их се робовски статус уопште не тиче. Као да их се нимало не дотичу реформе образовања, друштвени и професионални статус, дубина потрошачке корпе…

Просветни радници јавно ћуте јер у већини случајева поступају као немушта оруђа у рукама система. Истог оног система којим управљају хорде неолибералних менаџера са тржишним цвикерима помоћу којих посматрају друштво и односе у њему.

Реч је о систему унутар којег је исплативије бити старлета неголи учитељица – слаткоречивац неголи критичар, врдолама неголи поштењачина…

Реч је о систему који из људи извлачи оно најгоре – талог опскурних порива ка конформизму, полтронству, материјализму, егоизму, несолидарности, ситној трговини, бешчашћу, јаловом синдикализму…

Стога није чудно што разједињени просветни радници (издељени на синдикате, стручне кланове, клике и таборе), упорно ћуте о узајамној несолидарности и урушавању властите професије. А заправо, просветни радници би требало да представљају потенцијални антибиотик за морално оздрављење друштва.

Сматрате да је теза пренатегнута?
Онда размислите о следећем. Шта се дешава када антибиотиком покушавате да излечите вирусну инфекцију?
Одлазећи премијер је још у време чврстог уверавања јавности да се неће кандидовати за председника државе, такође обећавао и увођење (без консултовања струке) тзв. дуалног образовања, као и претварање просвете у понтонски мост између “предузетничке едукације и услужне економије”.

Просветни радници су ћутали.
Бивши министар просвете је у то време покушавао да објасни премијеру да у Србији не постоје услови за дуално образовање. И шта се десило? Министар просвете више није био министар просвете.

Просветни радници су и даље ћутали.
Ипак, бивши мминистар просвете није говорио неистину!
Србија није Швајцарка која се определила за офшор пословање – државну стратегију одолевања “глобалној игри моћи” – како је то лепо формулисао немачки социолог Улрих Бек. Швајцарска, дакле, може приуштити властитом друштву дуално образовање – разуме се у комбинацији с развијеном привредом. Као што се Данска, коју одлазећи премијер наводи као идеал дуалног образовања, може похвалити нераспродавањем властите земље и заштитом домаћих пољопривредника.

Србија се с друге стране определила за образовање јефтине радне снаге, распродају привредних капацитета и продавање природних ресурса.

Реч је о класичном покушају санирања вирусне инфекције антибиотском терапијом (на своју руку). Но, за такво што је превасходно потребна подршка необразованог, неинформисаног и надасве наивног становништва лишеног жеље да искочи из улоге пацијента над којим се врше експерименти.

Зато су просветни радници, као високообразовани професионалци који се баве едукацијом деце, једини кадри да спрече затупљивање надолазећих генерација. Они, међутим, ћуте јер на првом месту размишљају о голој егзистенцији. Свесни су да ће дуално образовање и рационализација (која на волшебан начин заобилази измишљена радна места у државној управи, но не и неопходна радна места у просвети), маргинализовати хуманистичке предмете, избацити наставнике на улицу (у проценту који захтева ММФ), и послужити као механизам штанцовања ускостручних кадрова лишених когнитивне ширене и дубине.

Уосталом, да ли ће се ико из просветне заједнице побунити због тога што се, на пример, дуално образовање уводити без јавне расправе (или са тобожњом расправом чији је исход унапред познат)? Вероватно и хоће али унутар четири зида зборнице. Но, да ли је то довољно? На страну што је и понижавајуће за просветне раднике који ћуте упркос природној предиспозици да говоре.

Министарство државне управе и локалне самоуправе

Поштовани,

Анализом предлога нацрта Закона о запосленима у јавним службама, ми као  чланови радне групе испред Синдиката радника у просвети Србије, са жаљењем можемо да констатујемо да ни једна суштинска примедба на радну верзију Закона НИЈЕ ПРИХВАЋЕНА!

И даље је нејасно који је мотив доношења овог закона када се он не бави питањима која треба уредити (систем плата свих директних и индиректних буЏетских корисника), него се бави искључиво радно правним односима који су до сада били јединствено решени за све запослене(Закон о раду). Да ли је намера предлагача да оне који су до сада били дискриминисни висином плате дискриминишу и кроз посебне законе који дефинишу радно правни статус? За нас су прихватљиви само закони који јединствено дефинишу све директне и индиректне буџетске кориснике, а када се регулише радно-правни статус онда сваки закон МОРА бити јединствен за све запослене у Републици Србији. Са овим нашим ставом сте упознати још током првих разговора око радне верзије овог Закона. Доношење оваквог Закона за „буџетску сиротињу“ (просвета, здравство, култура и социјална заштита), другог закона који би се односио на оне који имају нешто бољи положај и трећег закона који би важио искључиво за партијске кадровике у измишљеним агенцијама и другим партијским прћијама, довео би до легализације тренутног безакоња и даљег раслојавања. Да појаснимо, оваква намера довела би до легализације стања у коме приправник у некој измишљеној агенцији који и не зна шта треба да ради (наравно, са партијском књижицом) има ТРИ ПУТА ВЕЋУ ПЛАТУ од директора највеће школе у Србији. Да ли је то намера? Да ли Ви за ту намеру тражите нашу сагласност? То НИКАДА НЕЋЕТЕ ДОБИТИ!   

Као што смо Вас упозорили по окончању првих преговора око радне верзије овог Закона, уколико решите да га донесете по хитном поступку без ваљане јавне расправе, не уважавајући сугестије оних на које ће се закон односити, имаћете ШТРАЈКОВЕ, ПРОТЕСТЕ И ДРУГЕ, МНОГО РАДИКАЛНИЈЕ ОБЛИКЕ СИНДИКАЛНО РАДНИЧКЕ БОРБЕ!

Катострафалне последице које био произвео овај Закон можете спречити САМО ПОВЛАЧЕЊЕМ ИСТОГ.


У Београду                                                                                                
јул 2017. године

Чланови радне групе испред СРПС
Ранко Хрњаз
Милорад Антић
Душан Кокот

У Србији се три године од измена и допуна Закона о раду обележава сасвим прикладно – серијом штрајкова. Другачији исход није био реалан. Само је било питање када ће обесправљеним радницима прекипети и када ће своје тињајуће и нарастајуће незадовољство исказати на овај бунтовни начин.

Закон о штрајку је стар две деценије, настао чак три државе пре ове актуелне. Он није толико лош у ономе што уређује, колико је шупаљ и недоречен у многим важним питањима која њиме нису уређена, а морала би бити. И баш једну такву рупу у закону експлоатише Фијат. Не треба замерити руководству Фијата на томе; они само користе оно што им држава омогућује, пружа и препоручује. Наиме, иако члан 6. Закона о штрајку изричито успоставља обавезу послодавца да преговара са штрајкачима, нигде не постоји санкција за оглушење о такву обавезу.

Такве санкције нема ни у прекршајним одредбама тог закона, нити Закона о раду, нити било ког другог закона који се бави уређењем радног односа. Нема ни кривичне одговорности у Кривичном законику, иако он инкриминише поједина недозвољена понашања послодавца током штрајка. Санкција дакле не постоји – ово се може само донекле правдати економском логиком, да је у интересу послодавца да се штрајк оконча и да се нађе споразумно решење у што краћем року.

Економска, па и неке друге логике, често не важе у Србији. Тако је и сада, будући да субвенције Фијату престају 2018. године, да уговор државе и Фијата никада није у целини објављен и да се само може нагађати о томе колико је Фијату заиста стало до тога да одржи производњу у Србији будући да су обећања која су давана и од државе и од Фијата углавном – изневерена. И једни и други имају разлога за незадовољство, али испољава га само руководство Фијата. На основу делимичних информација које су стигле до јавности, оно није оправдано. Тако се појавио податак да Фијат не плаћа доприносе запосленима, већ то чини држава као мањински власник. То није незаконито, држава је у овом случају послодавац колико и Фијат. Али се може поставити питање колико заправо Фијат улаже у фабрику у Србији, колики су му трошкови производње и колики профит убира када се зна да на доприносе одлази више од 40% трошкова за запослене? И са друге стране: да ли се држави исплати посао у којем она даје и земљиште и зграде и инфраструктуру, огромне субвеције и поврх свега у целости плаћа доприносе за запослене?

Реакција државе на овај штрајк нам много говори. Као и увек када се дешава нешто што није у складу са измишљеном сликом о економском напретку која нам се свакога дана сервира, држава (читати: и огромна већина медија) је најпре игнорисала штрајк. Није било никакве реакције целих неколико дана након почетка штрајка. Тада се огласио председник, наравно ван својих уставних овлашћења али то је толико уобичајено да не вреди ни коментарисати, изјавом да је штрајк већ довео до повлачења неких инвеститора из Крагујевца који су планирали да уложе новац у овај град.

Као да је чекала на његов миг, премијерка се одмах сетила свог мишљења које се, гле чуда, поклапало са мишљењем председника: радници би морали да прекину штрајк јер је он штетан, Фијат има принцип да не преговара за време штрајка, а након прекида штрајка ће разговарати. Као да је сасвим нормално тражити од грађана да се одрекну свог цивилизацијског, уставног и законом гарантованог права – да се инвеститор случајно не би наљутио. Туга.

Држава је у случају Фијата у специфичној позицији, будући да се као мањински власник појављује и као послодавац. Али њени највиши функционери не наступају као послодавци, који би логично требало да понуде преговоре и дају понуду штрајкачима, чак и посредовање између штрајкача и Фијата. Не, сасвим несвесна постојања цивилизацијске тековине по имену социјални дијалог, држава наступа искључиво као држава, монопол силе (омиљена дефиниција државе од стране људи на власти) који директним уплитањем покушава да штрајк сломи, да изврши огроман притисак на штрајкаче и да окрене јавност против „неправедног и ничим изазваног“ штрајка обесних радника (свака сличност са реториком деведесетих је намерно наглашена).

И ово је већ опробана тактика власти – проблем се најпре игнорише а ако не нестане сам од себе, онда се анатемизује. Па тако имамо свакодневно просипање мудрости на Пинку, где председник Привредне коморе Србије избацује цифре о милионским губицима разних фирми због штрајка у Фијату, а водитељка-уредница се саблажњава над толиком количином зла које долази од штрајкача који су се ето, ничим изазвани, удружили да разоре економију Србије и врате је у мрачну 2012, пре доласка спасилаца на власт. Да није претужно, било би иритирајуће. Држава дакле држи страну послодавца и од ње помоћи и подршке штрајкачима нема. Њена реакција је заправо само персонификација политике која је нарочито актуелизована у претходне три године – дођите, експлоатишите, радници су наша брига.

Неће наравно Фијат отићи због овог штрајка. Отићи ће када престану субвенције наредне године и када не буде могао да убира и легално износи из земље екстрапрофит који му држава поклања. Већ су објављена истраживања да је након истека субвенција затворено 75% субвенционисаних радних места, па то државу не спречава да и даље крвари паре – по правилу странцима, по правилу кроз тајне уговоре и по правилу без икакве економске логике.

Плата у образовању мања од просека за 6.300 динара!

Просечна бруто зарада исплаћена у у јуну 2017. године у образовању износи 59.745 динара. Просечна нето зарада (без пореза и доприноса) исплаћена у јуну 2017. године у образовању износи 42.938 динара
Просечна бруто зарада исплаћена у јуну 2017. године износи 67.857 динара. Просечна нето зарада (без пореза и доприноса) исплаћена у јуну 2017. године износи 49.238 динара.
У односу на претходни месец, просечна бруто зарада номинално је већа за 4,6%, а реално је већа за 4,4%, док је просечна нето зарада већа за 4,5% номинално и за 4,3% реално.

Извор: РЗС